Pozornica
je prostor na kojoj se pomaljaju unutrašnje sablasti junaka, i sami
oni, iako nema sumnje da osećaju strah, u stvari jesu strah,
predstavljaju užas i propast medjuličnih odnosa u trenucima teškoća.
Narativno odvijanje dogadjaja pokreće ih da razaraju tkivo društvenih i
prirodnih sporazuma, zbog čega junaci neće uspeti da nadju zajednički
dogovor, kao što u slučaju suočavanja sa neposrednom pretnjom, nije
moguće koordinisati gestove, diskurse, razloge, (oni su oličenje
nespretnosti tela pred užasom) i postaviti se iznad horora koji nas
nadilazi u svakom smislu. Čak i u pogledu nedostatka smisla.
Svi
junaci su maske jednog tela, gde svako ponaosob simbolizuje svoje
unutrašnje sablasti, sopstvene odgovore na strah, koji se obično ne
podudaraju i koji uspevaju da raščlane tipologiju odgovora na strah,
makar već nosili u sebi, svaki od mogućih oblika reagovanja. Svi oni su
strah, naš strah, njegove različite manifestacije, prototipovi i
varijacije. Strah od mnogih i ni od koga, strah u stalnom prekidu sa
samim sobom. 