Da je po zakonima prirode, naši baletski igrači bi, kao većina u svetu, išli u penziju odmah posle četrdesete. Ali, ovde je drukčije: mora se dočekati pedeseta. I tako, dok neki rastežu godine, nove generacije primorane su da čekaju svoju priliku. Neretko uzalud!
Tamara Antonijević-Spasić, solistkinja Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, ispričala nam je kako u svojoj 45. godini tek povremeno igra, i to sporedne uloge koje često nisu striktno baletske, već i glumačke. Ona je samo jedna od 25 takvih u ovoj kući koji više nisu u stanju da zaigraju kao nekad, ali su i dalje zaposleni kao aktivni plesači – i čine oko četvrtinu baletskog ansambla Narodnog pozorišta.
„Ne mogu više da igram uloge iz klasičnog repertoara. Mogu samo one koje ne zahtevaju preveliku izdržljivost, ali takvih je malo”, izjavila je za portal Balkan insajt Tamara Antonijević-Spasić.
U ugovoru koji je potpisala dok su na snazi bili zakoni Jugoslavije stajalo je da će steći pravo na penziju nakon 23.5 godina igranja. Ovaj zakon je, međutim, zamenjen novim 1996. godine i očekivane beneficije su nestale: penzioner nije mogla biti dok ne napuni 50 godina. Novi zakon (2003) dodatno je podigao starosnu granicu za penzionisanje na 53 godine života. Taj broj je 2005. opet smanjen na 50, izjednačavajući tako baletske umetnike s pilotima, rudarima ili instruktorima padobranstva.
Udruženje baletskih umetnika Srbije dugo insistira na tome da im se omogući rano penzionisanje, po svetskim standardima, nakon 20 godina izvođačkog rada. Traže da se zakon izmeni i da plesači kad zađu u godine na vreme uzmu svoje penzije, eventualno započnu neke nove karijere, a da se u pozorištu stvori više prostora za mlade baletske umetnike. S ovim se ne slažu u Ministarstvu rada Srbije, tvrdeći kako baletski umetnici već imaju sve moguće privilegije koje im pripadaju po zakonu, te da njihovi problemi ne mogu biti rešeni ranim penzionisanjem, već samo prekvalifikacijom ili preusmerenjem na neki drugi posao.
Konstantin Kostjukov, bivši direktor i zvezda Baleta Narodnog pozorišta, smatra da se Ministarstvo rada nateže oko mizernih novčanih iznosa: „Ovo nije profesija hiljada ljudi čije bi penzionisanje predstavljalo teret za budžet. Spuštanje starosne granice značilo bi penzionisanje nekih 20 baletskih umetnika (u Narodnom pozorištu) prve godine, a posle bi taj broj iznosio petoro ili šestoro godišnje”, naglašava on.
S druge strane, baletski umetnici obično i nemaju kvalifikacije za neke druge poslove. Rano ulaze u svoju profesiju, a zbog svakodnevnih napornih vežbi i proba, većina se posveti isključivo plesu. Tamara Antonijević-Spasić priznaje da joj je bilo teško da istovremeno vežba i diplomira istoriju umetnosti zbog nimalo lakog dnevnog režima. Sonja Lapatanov, predsednica UBUS-a, napominje da je premalo drugih poslova u okviru pozorišta koji bi mogli da apsorbuju neaktivne igrače.
– Igrati posle četrdesete nije baš pametno ni sa stanovišta estetike – veli ona. – Niko ne želi da gleda umetnike prestare za balet kako se muče na sceni. Znaju to jako dobro i koreografi od kojih očekuju uloge. Osim toga, u tom dobu povećan je i rizik da se povredite. Najčešće povrede na radu igrača u godinama su: kriva kičma, išijas, povrede kolena i kukova, istegnute tetive, pokidani ligamenti, uštinuti nervi... Muškarci posebno imaju probleme s lumbalnim delom kičme, jer podižu svoje partnerke, a one s igranjem na prstima.
Konstantin Kostjukov već je platio cenu te igre u četrdesetim. Kada je prošle godine iskidao Ahilovu tetivu podvrgnut je operaciji, posle mu je noga bila nedeljama u gipsu, a čim se oporavio... morao je ponovo u salu i na scenu. On inače misli kako je ovo postojeće stanje loše i za balet i za državni budžet. „Za državu je skuplje ako plaća ljude koji ne rade godinama. Rasipa se novac koji bi se mogao upotrebiti za sledeću generaciju igrača. Umesto da igraju u svojoj zemlji neki mladi primorani su da posao potraže u inostranstvu”, kaže prvak Beogradskog baleta.
Našim Zakonom o kulturi, iz 2009. godine, napravljeni su izvesni pokušaji da se štošta u vezi s ovom situacijom promeni, ali u praksi to se nije ostvarilo pošto se sukobilo sa Zakonom o radu što je potvrđeno u istraživanju koje je nedavno sprovela Balkanska istraživačka mreža. I tako se ova igranka sa zakonima nastavlja, to dugo putovanje do onog nekadašnjeg beneficiranog radnog staža, za dobro i odlazećih i na scenu dolazećih igrača. A sve u korist umetnosti, i publike, razume se!
Dimitrije Bukvić
(Tekst preuzet sa stranice Kultura, Politika online, objavljeno: 27.02.2012)
